29.01.2024. » 11:41
OP - ED Višejezičnost: vrednost ili nametnuta obaveza
Gotovo da ne postoji ozbiljnija analiza procesa intregracija na Kosovu koja ne konstatuje postojanje jezičkih barijera kao jednog od osnovnih prepreka u razvoju odnosa među zajednicama.
Gotovo da ne postoji ozbiljnija analiza procesa intregracija na Kosovu koja ne konstatuje postojanje jezičkih barijera kao jednog od osnovnih prepreka u razvoju odnosa među zajednicama.
Bilo da se govori o hroničnom kršenju Zakona o jezicima od strane institucija, bilo da se govori o nemogućnosti građana iz različitih etničkih (i jezičkih) zajednica da naprosto komuniciraju usled nepoznavanja jezika svojih komšija, jezičko pitanje na Kosovu predstavlja nezaobilaznu temu. Za razumevanje značaja jezičkog pitanja na Kosovu važno je sagledati ga sa njegova dva aspekta.
Jezičke politike
Proklamovani i garantovani ravnopravni status albanskog i srpskog jezika su prvo čime će se pohvaliti svaka vlast kada govori o stanju ljudskih prava na Kosovu. Napredna legislativna rešenja se u praksi ne sprovode i to potvrđuju primeri na svakom koraku, kao i svi značajni međunarodni izveštaji.
Masovna kršenja jezičkih prava imaju tu osobinu da se ljudi vremenom i naviknu na njih. Međutim, kako mudrost kaže, neke stvari su toliko očigledne da ih svakoga dana moramo pominjati. Kao da nema primenljivije misli kada su u pitanju jezička prava na Kosovu. To, međutim, ne znači da na kršenja (bilo kog) zakona treba samo ukazivati. Jezičko pravo, kao i svako ljudsko pravo traži da se na njemu insistira, da se za njega bori na svakom koraku, da se jezičke politike delegiraju i predstavljaju građanima i da se za njih glasa.
Vratimo se malo unazad…. Jezička prava Kosovu donela su sveobuhvatni plan za rešenje statusa Kosova, mnogo poznatiji kao Ahtisarijev plan, koji osim nezavisnosti Kosova propisuje i jezičku službenu ravnopravnost albanskog i srpskog, kasnije uključenu i u Ustav Kosova. Osim toga Ustav prepoznaje Zakon o jezicima kao jedan od 8 zakona sa statusom od vitalnog značaja za zajednice, koji propisuje dvostruku većinu za njihovo menjanje.
Jasno je da je višejezičnost u temelju celokupne pravne arhitekture Kosova i zato ne predstavlja samo manjinsko pravo. Njegov značaj je u nameri da se dve, višedecenijskim konfliktom okovane zajednice, približe. Naravno, sve dok ne dođemo do političke volje da se problem reši, koliko god bilo tužno - politička volja je iznad zakona. I tu dolazimo do pitanja da li su jezička prava nametnuta obaveza sveta, ili bogatstvo Kosova.
Takođe, treba imati u vidu da je nemogućnost da usluge javnih institucija dobijete na maternjem jeziku refleksije jednog drugog zakona koji se, takođe ,masovno krši. To je Zakon o civilnoj službi koji Članom 11. propisuje da najmanje 10% zaposlenih javnih službenika budu iz redova nevećinskih zajednica.
Promene stanje nema bez novih jezičkih politika. One treba da daju odgovor na realne probleme u nemogućnosti da se zakon poštuje. Svakako kapaciteti zaspolenih, činjenica da se srpski i albanski jezici ne uče u školama već više od 30 godina jesu činjenica. Takođe, jezičke politike moraju dati i odgovore na svesna kršenja jezičkih prava, širenje jezičke tolerancije i kulture učenja jezika.
Politička, a nažalost često i bezbednosna nestabilnost Kosova čini da višejezičnost ustupa mesto “većim problemima”. Tako ona prestaje da bude obaveza svake institucije pojedinačno, a njeno nesprevođenje lična odgovornost njenih predstavnika.
A svako nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika, svako kršenje prava ljudi imaju ogromne posledice na udavljavanje i stvaraju nepoverenje, bez obzra da li se radi o nepštovanju srpskog jezika od strane centralnih vlasti ili albanskog u većinski sprksim opštinama.
Sve ovo ne sme da baci u zaborav i položaj ostalih jezika na Kosovu, njihova prava na upotrebu, negovanje i razvijanje.
Da li se razumemo
Drugi aspekt višejezičnosti treba tražiti u potrebi ljudi da komuniciraju. Zato je (ne) poznavanje jezika okruženja sa jedne strane barijera za komunikaciju, a sa druge dobro merilo stanja u kompleksnim društvima poput Kosova. I uzrok i posledica.
Kosovsko društvo je puno paradoksa. Jedno od njih je da se najveći broj komunikacija između ljudi iz dve najveće zajednice dešava na jeziku one malobrojnije – srpske, pogotovo među starijim ljudima. Jasno je da se dolaskom mlađih generacija ovo stanje menja iz korena. Istraživanje iz 2018 godine pokazuje da Srbi i Albanci razgovore vode na srpskom jeziku u 82 odsto slučajeva, na engleskom devet odsto, na albanskom sedam odsto ili izuzetno na nekom drugom jeziku, što je primer u dva odsto komunikacije.
Kao i u većini aspekata života na Kosovu, stanje među ljudima je bolje tamo gde se političari nisu umešali. Kada se oslobode dnevnih i populističkih politika ljudi lako shvataju korist od znanja jezika. Sa jedne strane, poznavanje albanskog olakšava život svakog nealbanca na Kosovu i povećava šanse za bolji život. Sa druge strane, srpski jezik ili jezici slični srpskom (od Slovenije do Makednonije) govori gotovo 20 miliona ljudi. Zato poznavanje srpskog nije samo mogućnost razumeti svoje komšije.
Svakako činjenica da postoji masovna potreba (i želja) ljudi da nauče jezike i sebi olakšaju živote ne treba da u stranu skloni prečeste incidente, primere jezičke netolerancije i otvorene mržnje, ali pokazuje da je potreba ljudi da komuniciraju iskonska i jaka. Uostalom, to je jedini način da bi počeli da se razume(va)mo.
Veljko Samardžić, izvršni direktor, Centar za društvene inicijative (CSI)
Najnovije vesti
