04.03.2024. » 15:25
OP - ED Između Beograda i Prištine, kako preživeti kao pripadnik/ca nevećinske zajednice na Kosovu?
Šesnaest godina od samoproklamovane države govorimo o istim problemima i nailazimo na iste ili mnogo teže informacije i statistike sa terena, gde se nevećinske zajednice, posebno srpska zajednica kao najveća od njih, gura u ponor usled pritiska između Beograda i Prištine.
Šesnaest godina od samoproklamovane države govorimo o istim problemima i nailazimo na iste ili mnogo teže informacije i statistike sa terena, gde se nevećinske zajednice, posebno srpska zajednica kao najveća od njih, gura u ponor usled pritiska između Beograda i Prištine.
Nikada više prava, nikada više novca nije uloženo, a nikada manje se glas naroda nije čuo. Običan narod je prepun očaja, razočarenja, dugova, rasulih porodica na sve strane sveta, sve sa ciljem da što duže sačuvaju svoja ognjišta. Zašto se zakon ne poštuje, zašto zakon nije jednak za sve, zašto se nekima oduzima sloboda bez ikakvih dokaza, su samo deo pitanja običnih ljudi koji su golim rukama i svojom časnim radom obrazovali svoju decu koja su im uglavnom nezaposlena, ili rade bilo šta kako bi se samo prehranili. Dok Priština govori o mogućnostima koje nudi nevećinskim zajednicama, posebno Srbima kako bi se integrisali i uživali u svojim pravima koja su im zagarantovana Ustavom, sa druge strane, Beograd štiti svoj narod na Kosovu tako što ih se uglavnom seti uoci izbora, nakon toga, porodice su prepuštene samim sebima posebno one iz dalekih i pustih sela, i kao rezultat svega toga, svakodnevno nam porodice odlaze, bez povratka. Kada bi samo jedan od mnogobrojnih sastanaka u Briselu dveju strana bio otvoren za medije, možda bi smo tek onda shvatili ko i koliko nam zaista misli dobro, i ko se bori za naš opstanak i prosperitet. Ali, do toga, bar sve dok je politika u prvom planu a ne ljudski životi, teško da će doći.
Koliko god prepisivali zakone Evropske unije, ni približno nismo njihovom sprovođenju, kao i samoj Evropskoj Uniji. A da li je to moguće da se promeni, sigurno da DA, ukoliko bi narod, pre svega, i civilni sektor bili jači i glasniji. U današnjem vremenu, jedini i najbolji način za rešavanje problema građana je da se obrate za pomoć nekoj nevladinoj organizaciji, jer će reakcija nadležnih pre doći njihovim angažovanjem, i naravno angažovanjem medija. Ali, nažalost, imamo i nevladinih organizacija koje se bave isključivo ljudskim pravima, a da pritom oni sami vrše diskriminaciju i krše osnovna ljudska prava. Jedan primer, na jednom okruglom stolu koji je okupio aktiviste i uspešne organizacije da govore o smanjenju govora mržnje ispred jedne grupe omladine iz različitih zajednica, gde je predstavnica jedne poznate organizacije pospešivala govor mržnje između omladine većinskih i nevećinskih zajednica koristeći slike ispisanih grafita negde na javnom prostoru na severnom delu Kosova kao primere govora mržnje. Ne razmišljajući o posledicama i naravno, kako li se osećaju srpske porodice širom Kosova na čijim kućama ( svojim ličnim kućama ) je neko ispisao grafite koji i te kako se mogu shvatiti pretnjom i govorom mržnje. Ovo je samo jedan od primera diskriminacije, a takvih ih je na pretek. Preostaje nam samo da ih prepričavamo jedni drugima, da šaputanjem govorimo da će možda sve proći, i kada uvidimo da se to ne dešava onda tiho odlazimo, jer ni Beograd ni Priština ne pružaju mir, stabilnost, jednakost za sve!
U kom sektoru od ključnih za život da pogledamo da li se diskriminiše običan narod, i ko nas više diskriminiše na dnevnom nivou, možda zdrastvene usluge koje funcionišu tako da većina zaposlenih dobija plate i iz Beograda i iz Prištine zarad integracije, i kada se obratite za pomoć ne možete stići na red, jer lekari nam pružaju usluge u periodu jedne nedelje mesečno, pa odlaze, i čekate ih do narednog meseca. Ukoliko se požalite upravi za neprofesionalno ponašanje određenog zdrastvenog radnika, vrlo verovatno da ćete dospeti na „crnoj listi“ neželjenih pacijenata zauvek. Možda bi bilo lepše, da budemo svi lekari i da lečimo sami sebe, duže ćemo možda živeti!
Dakle, nemamo mir, slobodu, dom, posao, zdravlje, ali zato imamo obrazovanih, i to visoko obrazovanih ljudi. Studiranje, diplomiranje, zapošljavanje! Zaprvo, prođe studiranje i diplomiranje nekako, uz poneku dojavu za bombu, iznenadni protest ili upad, ali zapošljavanje, e to je već skoro pa nemoguće. Konačno, verifikacija diploma stečenih na Kosovu a izdate od srpskih škola je u toku, ali ne i nostrifikacija. Priština krivi Beograd, Beograd krivi Prištinu, a omladina sa universitetskim diplomama i masterima koji nisu validni spremaju nam najbolje kafe po kafićima. Dakle, na listu dodajemo da nemamo ni posao, jer posao ima onaj ko se snađe, bez obzira na kvalifikacije!
I da ne „mračimo“ kako sve i svašta nemamo, još uvek Bogu hvala, imamo dobrih ljudi, veoma su retki i kada ih pronađemo to je prava sreća, koji će pomoći svakome bez obzira na veru, boju kože ili naciju, kome je pomoć zaista potrebna i koji žele da svoj posao obavljaju najbolje što mogu (bez ikakvih dodatnih beneficija).
Imamo i određene medije, koji se trude da i pored svih pritisaka predstave probleme i pošalju svetu glas svog naroda!
Imamo i pojedine organizacije koje sprovode projekte sa iskrenim namerama i radom kako bi uticali na rešavanju problema svojih sugrađana.
I imamo svetinje, koje su nas vekovima održali na ovim prostorima, i koje nas okupljaju kako bismo lakše prebrodili teške dane i motivisali da se verom u Boga strpljivo dočekamo bolje dane.
To bi bio odgovor na pitanje kako preživeti, iz ličnog iskustva, a i iz iskustva mnogih poput mene, dan za danom, sve dok jednog dana ne ostane ni trunke snage i shvatite da, tamo gde osnovna ljudska prava se ne poštuju - tamo nema ni nade za život a ni opstanak!
Najnovije vesti
