28.04.2022. » 09:15
Op-ed - Lekovita moc književnosti
U vremenu u kom živimo, pisati stihove o Kosovu i životu na tom veličanstvenom mestu, klizav je pod koji svi obilaze u strahu da se ne okliznu i završe na kolenima. Većina smatra da takve pesme mogu izazvati nemire među ljudima, povod za sukobe, svađu i agresiju. Čitava umetnička dela, zbog straha ostaju da žive samo kao tajna. Upravo taj strah zarazio je pre svega mlade ljude različitih etničkih grupa da se slobodno izražavaju kroz svoje tekstove. Zbog trenutne političke situacije na Kosovu, književna umetnost se guši i ukoliko joj ne pružimo prvu pomoć, umreće.
U vremenu u kom živimo, pisati stihove o Kosovu i životu na tom veličanstvenom mestu, klizav je pod koji svi obilaze u strahu da se ne okliznu i završe na kolenima. Većina smatra da takve pesme mogu izazvati nemire među ljudima, povod za sukobe, svađu i agresiju. Čitava umetnička dela, zbog straha ostaju da žive samo kao tajna. Upravo taj strah zarazio je pre svega mlade ljude različitih etničkih grupa da se slobodno izražavaju kroz svoje tekstove. Zbog trenutne političke situacije na Kosovu, književna umetnost se guši i ukoliko joj ne pružimo prvu pomoć, umreće.
Mnogi talentovani mladi ljudi različitih etničkih pripadnosti žive u zlatnim kavezima koje su za njih stvorili upravo njihovi roditelji sa željom da ih zaštite. Sve ove godine posmatrajući situaciju koja me okružuje pitam se zašto ljudi umetnost zatvaraju u kavez? Zašto žele da je okuju lanicama? Zašto joj ne daju slobodu i priliku da im pokaže da njena lepota ne razdvaja već spaja ljude? Zašto joj ne dozvoljavaju da im svojim moćima zaleči rane iz prošlosti i skine povez sa očiju kako bi videli da makar budućnost može biti svetla i lepa. Upravo je poezija meni pomogla da vidim da i ljudi sa "druge strane sukoba" dele iste strahove i probleme kao i mi i da se iz ovakve situacije možemo spasiti samo ukoliko otvorimo svoja srca, saslušamo šta druga strana zapravo želi da kaže i ukoliko ne umeju drugačije, da ih pustimo da se izražavaju kroz stihove.
Odrastati i živeti na Kosovu sa sobom nosi određeni teret. Nemoguće je u potpunosti ignorisati priče o raznim sukobima Srba i Albanaca. Strahove koji su naši roditelji proživeli preneli su svesno ili nesvesno na nas i tako nas udaljili od naših suseda, potencijalnih prijatelja, ali srećom istinska dobrota čiste poezije u ljudima budi samo dobru stranu i ruši pred sobom svaku barijeru. To se desilo i sa mnom. Dok sam jednog toplog jesenjeg dana inspiraciju za pisanjem tražila u parku okružena dečijom igrom i smehom, sasvim neočekivano prišao mi je momak i obratio mi se na albanskom jeziku. Istog trenutka osetila sam strah i paniku. Na engleskom jeziku sam odgovorila da ne razumem njegov jezik i žurno pokupljala svoje sveske želeći da što pre odem. "Razumeš li jezik poezije?" Pitao je na engleskom jeziku i pružio mi je svoju svesku. Strah sa kojim sam tako dugo živela govorio mi je da treba da se udaljim od stranca koji pripada "drugoj strani" ali poezija je, pomislih, neutralan teren i nešto što me ne može povrediti. Znatiželja je u tom trenutku bila jača i od straha pa me je naterala da uzmem svesku i pročitam šta u njoj piše. Stihovi su bili ispisani na engleskom jeziku. Shvatila sam da je veoma talentovan. "Pesme sam posvetio svojoj devojci koja je nedavno preminula. Poslednju, kao što vidiš nisam završio. Ostao sam bez ideje. Dešava mi se ponekad." Kako i sama pišem pesme, ubrzo sam dobila ideje za nastavak koje sam sa njim rado podelila. Zajedno smo završili pesmu koja je kasnije bila otpevana na čak tri jezika. Pogađate - engleskom, srpskom i albanskom.
Kada se setim tog dana pomislim kako bi, da sam poslušala strah koji mi je govorio da se klonim momka jer je Albanac, propustila priliku da upoznam tako divnu osobu, tako dragog prijatelja. Poezija je, uverih se po ko zna koji put, čarolija koja može da zaleči neke rane, eliminiše strahove, predrasude i približi nas ljudima koji se razlikuju od nas samo po jeziku koji govore. Nadam se da će u budućnosti ljudi shvatiti koliko je književnost značajna i koliko je svima nama preko potrebna da unese mir među dva naroda koji žive zajedno na mestu nad kojim zvezde najjače sijaju i gde božur krasi nestvarno lepa polja. Ne terajte nas da krijemo sveske u kojima su čitavi tekstovi o zabranjenim prijateljstvima koja su zbog prošlosti osuđena na propast. Dozvolite nam da se u pisanju sasvim slobodno izražavamo, dozvolite poeziji da diše i nemojte nas osuđivati jer ni ne znate da najjača prijateljstva i najveće ljubavi žive baš tu, tik pored vas-sa druge strane bodljikave žice.
Najnovije vesti
