Zbog čestih problema u ostvarivanju prava, pripadnici srpske zajednice na Kosovu dobro razumeju koliko je važno da prava ne postoje samo na papiru. Nije dovoljno da zakon garantuje određeno pravo ako ono u svakodnevnom životu ne može da se ostvari. Srbi na Kosovu dobro razumeju i šta znači biti u manjinskom položaju, naročito kada većina nema dovoljno razumevanja za njene potrebe i probleme.
U takvim okolnostima može se postaviti sasvim razumljivo pitanje: ako se srpska zajednica već suočava sa preprekama u ostvarivanju prava zbog svoje etničke pripadnosti, zašto otvarati i pitanja diskriminacije zasnovane na drugim ličnim svojstvima? Zašto govoriti o položaju seksualnih manjina ili drugih marginalizovanih društvenih grupa dok se još borimo za ostvarivanje osnovnih prava?
Odgovor na ova pitanja leži u činjenici da nijedna zajednica nije sastavljena od potpuno istih ljudi.
Kada govorimo o položaju srpske zajednice na Kosovu, najčešće ga posmatramo kroz prizmu njene etničke pripadnosti. Ona određuje mnoga pitanja sa kojima se njeni pripadnici svakodnevno suočavaju. Međutim, etnička pripadnost nije jedino svojstvo koje određuje naš identitet i položaj u društvu.
Unutar svake etničke zajednice postoje žene i muškarci, mladi i stariji, vernici i ateisti, osobe različitog obrazovanja i materijalnog položaja, osobe sa invaliditetom, ali i osobe različite seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Zbog toga ni iskustva ljudi koji pripadaju istoj etničkoj zajednici nisu jednaka.
Žena i muškarac iz iste zajednice mogu se suočavati sa istim problemima u ostvarivanju jezičkih prava, ali njihova iskustva u drugim oblastima života ne moraju biti ista. Osoba sa invaliditetom može nailaziti na dodatne prepreke u pristupu institucijama. Pripadnik seksualne manjine može deliti probleme sa kojima se suočava njegova etnička zajednica, ali istovremeno biti izložen dodatnoj diskriminaciji zbog drugog aspekta svog identiteta. Drugim rečima, pripadnost zajednici koja je u manjini ne znači da su svi njeni pripadnici u istom položaju.
Etnička pripadnost jeste važan deo našeg identiteta, ali nije jedino svojstvo po kojem se razlikujemo. Samim tim, nije ni jedini osnov zbog kojeg možemo biti diskriminisani ili dovedeni u neravnopravan položaj.
Upravo iskustvo života u položaju nevećinske zajednice na Kosovu može srpskoj zajednici pomoći da lakše razume i druge oblike manjinskog iskustva.
Ako znamo kako izgleda kada neko mora stalno da objašnjava zašto je njegovo pravo važno, trebalo bi da lakše razumemo drugoga kada se nađe u sličnoj situaciji. Ako znamo koliko je teško kada nas neko posmatra prvenstveno kroz pripadnost određenoj grupi ili neko naše lično svojstvo, lakše možemo razumeti zašto je važno da isto ne činimo drugima.
I unutar manjinske zajednice postoje manjine. Postoje pojedinci koji se, pored problema koje dele sa svojom zajednicom, zbog drugih ličnih svojstava suočavaju i sa dodatnim oblicima diskriminacije. Među njima su i pripadnici seksualnih manjina.
O njihovim pravima ponekad se govori kao o temi koja nije povezana sa svakodnevnim životom naše zajednice. Međutim, pripadnici seksualnih manjina nisu neka izdvojena grupa koja postoji negde drugde. Oni su deo naših porodica, škola, radnih mesta, komšiluka i krugova prijatelja. Pripadaju srpskoj, albanskoj, bošnjačkoj, romskoj i drugim zajednicama. Kao i svi drugi ljudi, istovremeno pripadaju različitim društvenim grupama.
Za seksualnu orijentaciju ili rodni identitet neke osobe često možda i ne znamo. I upravo ta činjenica može mnogo da kaže o društvenom okruženju u kojem živimo. Ako neko smatra da deo svog identiteta mora da skriva zbog straha od osude, odbacivanja, diskriminacije ili nasilja, onda više nije reč samo o njegovom privatnom životu. To postaje pitanje slobode, bezbednosti i dostojanstva.
Ne moramo lično imati takvo iskustvo da bismo razumeli da nije jednostavno stalno procenjivati kome možemo da kažemo nešto o sebi i kakvu će reakciju to izazvati. Ono što je za većinu ljudi potpuno obična stvar, za nekoga drugog može nositi strah od osude ili posledica.
Ne moramo svi da živimo na isti način. Ne moramo imati ista uverenja, ista shvatanja porodice, iste vrednosti niti isti odnos prema privatnom životu. Niko nije dužan da mu se dopada svaki izbor, osobina ili način života druge osobe. Demokratsko i tolerantno društvo ni ne počiva na tome da svi jedni drugima odobravamo izbore i način života. Ipak, postoji jasna razlika između toga da nam se nešto ne dopada i toga da zbog toga drugome osporavamo pravo da svoj život živi onako kako želi.
Tuđi identitet, privatni život ili partnerski odnos sami po sebi ne oduzimaju ništa od naših prava. Ako neko živi drugačije od mene, moja vera, vrednosti i prava zbog toga nisu ugroženi. Možemo živeti potpuno različitim životima, a ipak prihvatiti da niko ne sme biti napadnut, vređan, diskriminisan ili primoran da živi u strahu samo zato što se po nekom svom svojstvu razlikuje od većine.
Zato iskustvo života u zajednici koja je u manjinskom položaju po osnovu etničke pripadnosti može da nam pomogne da lakše razumemo i druge oblike manjinskog iskustva. Ono može da nas podseti koliko je važno da drugi poštuju naše dostojanstvo i da nam ne uskraćuju prava zbog toga što se po nečemu razlikujemo. Ako to tražimo za sebe, onda isti princip treba da priznamo i drugima.
Na kraju, svi smo različiti. Niko od nas nije samo Srbin, Albanac, Bošnjak ili pripadnik neke druge zajednice. Svako od nas ima više identiteta, svojstava i iskustava koja ga čine onim što jeste. U jednoj situaciji možemo pripadati većini, a u drugoj manjini. Zato je važno da nikome ne budu ugroženi bezbednost i dostojanstvo samo zato što se po nečemu razlikuje od drugih.
Nismo svi isti, ali su nam prava jednaka.
Ognjen Gogić