Lično, za postojanje LGBTQI+ zajednice prvi put sam saznao/la kroz filmove, i ona je mogla biti predstavljena toliko lepo da nisi mogao/la da je doživiš kao nešto što odstupa od normale. Ali onda se sve van tog vremena predviđenog za televizijski program, a što je bilo povezano s tom temom, demonizovalo.
Prvi potres u vezi s religijom doživeo/la sam kada sam shvatio/la da je Bog stvorio Lutov narod, a zatim ga uništio — onaj koji te je stvorio oprašta ti ako možeš da se odrekneš samog/same sebe. Činilo mi se veoma nepravednim to što su ljudi od kojih se očekuje da te vole bezuslovno, poput porodice, prijatelja i Boga, tu za tebe samo ako se umanjiš i uklopiš u sliku koju oni imaju o tebi. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam se udaljio/la od religije, zatim od dela zajednice u kojoj sam odrastao/la, a i od svoje prve ljubavi.
Kroz čitavo to putovanje naučio/la sam da biti saveznik ne znači ćutke sedeti u nekom ćošku dok tebi najbliži ljudi, iz nemara koji neprestano ponavljaju, povređuju određenu zajednicu.
Dokle seže solidarnost kada se suočiš sa sopstvenim unutrašnjim rascepom, jer oni koji nanose štetu nisu neki stranci koji propovedaju, već upravo tvoji ljudi? Kolektivno neznanje opstaje kada se smeješ i prećutno prihvataš komentar prijatelja u kafiću, šefa na poslu ili oca kod kuće. A možda je progovoriti prevelika cena jer se time nešto uzdrmava pod nogama, pa ti se lepe etikete koje nikome nisu drage. Jer kako bolje izbeći razgovor nego svesti svoje vrednosti na „preosetljivost“, „feminizam“ ili „lezbejstvo“?
Za mene je bilo pomalo potresno doživeti to na takav način. Zamisli koliko je tek potresno za devojku koja je zaista deo te zajednice. Ono što je za mene bilo suočavanje sa pitanjem vrednosti, za nekoga drugog može određivati slobodu da otvoreno postoji, voli ili se oseća bezbedno među ljudima koji su mu najbliži.
Kako želja za jednakošću može da sabotira odnose sa ljudima koje voliš? Mene je koštala jedne ljubavne veze, ali bilo je lako izgubiti se između potrebe da osećam da negde pripadam, kroz drugu osobu, i potrebe da budem veran/verna samom/samoj sebi. Jer društvo ne reprodukuje ugnjetavanje samo kroz institucije — ono ume da ga reprodukuje i kroz porodicu, ljubav i religiju.
Uprkos svemu tome, solidarnost smatram hrabrim činom. Jer kada unutar nekog odnosa nema prostora za razgovor, bezbednost naših prijatelja i bliskih ljudi može biti ugrožena upravo zbog stavova koji na prvi pogled ne deluju toliko opasno. Međutim, ti stavovi ne postoje izolovano. Oni su deo kulturnog narativa koji hrani i održava hegemoniju, dajući privilegije jednima, a potiskujući druge.
Kada se heteroseksualnost prihvata bez preispitivanja, dok se ljubav nekog drugog dovodi u pitanje, ćutanje ne služi jednako objema stranama. Neutralnost ostavlja neupitnim ono što je društvo već normalizovalo. Zato i mi, koji imamo privilegiju da izbegnemo ovakve razgovore, moramo da zauzmemo stav. Da bi jednog dana, negde, na slobodnom Kosovu, jedna mala devojčica mogla da sluša uspavanku: „Nina nana, beli golube, da se udaš za mladoženju sa zvezdom na čelu“, a da joj niko unapred ne određuje koga će voleti.
Aulona Peci